Stajao sam na Beogradskoj autobuskoj stanici. Bio je kraj decembra. Prokleto hladan dan. Sa perona 20 kretao je autobus za Krupanj, koji me je trebao odvesti u moj rodni kraj. Bilo nas je oko stotinak. Zbog međunarodnih sankcija i nedostatka nafte, putnički saobraćaj je bio redak pa je i gužva bila užasna. Autobus je kasnio već čitav sat, mučila nas je neizvesnost da li će uopšte i krenuti. Hladnoća mi se uvlačila u kosti, u sebi sam psovao i kajao se što sam uopšte krenuo na put. Posmatrajući promrzla i nervozna lica putnika koji su sve sočnije psovali na račun sankcija krajičkom oka spazio sam Vesnu Petrović, moju nekadašnju nastavnicu muzičkog.

Bila je to predivna žena, zanosnih oblina, udata u Šapcu za jednog buržuja, uvek smo se pitali šta takva atraktivna žena traži u jednoj seoskoj osnovnoj školi. Ali, jedno je bilo sigurno – svi dečaci iz moje škole su bili zaljubljeni u nju. I sada, posle svoje četrdesete godine života bila je veoma očuvana. Polako mi je prilazila kroz masu gnevnih putnika. Prišavši, potapšala me je po ramenu. Glumio sam iznenađenje, i dok smo se pozdravljali, kolena su mi zaklecala, nešto me je steglo u grudima, jedva sam disao. – Šta radite? – zapitao sam glupo. – Šta mogu? – rekla je rezignirano. – Pevam u operi. Nisam ambiciozna kao ti pa da me snimaju za televiziju. Pomislih – sigurno je gledala neke od mojih televizijskih emisija. I razgovor je krenuo. Ispitivala me je o mom poslu, bila je zadovoljna što sam se dobro snašao u velegradu. Kada je autobus konačno stigao… ne, nismo ušli, naprosto su nas uneli i spljeskali jedno uz drugo tako snažno da sam izgubio dah. I pored gužve uživao sam da slušam njen baršunasti glas. Pričala mi je o svom životu, pritom se žalila da je muči samoća, muž joj je zbog prirode posla često bio dugo odsutan. Dece nisu imali. Valjda zanesena samo mogućnošću da se ispovedi, izgledalo je kao i da ne primećuje gužvu, ili joj barem nije smetala koliko i meni. Bunda joj je bila otkopčana. Naslonila je stomak o stomak, grudi o grudi. Njene velike, tvrde, možda suviše sapete dojke, grejale su mi pluća. Noga mi je upala među njene, butina mi je bila tačno na njenom međunožju, koje me je tako grejalo, da sam imao utisak da će mi progoreti farmerke. Ispod fine haljine sve se pokretalo. Osetih kako mi penis raste.
Mislim da je i ona bila svesna mog nabreklog penisa koji se tačno namestio pritiskajući joj međunožje. Izgledalo mi je kao da me mami, da se još više nabija uz mene. Reših da ispunim svoj dečački san, ne znajući kakva će biti njena reakcija. Podigao sam polako suknju i tek što sam izvadio svoj uzdignuti ud, umalo se nisam onesvestio, jer Vesna Petrović uopšte nije imala gaćice. Samo zavesice pojasa za koje su bile pričvršćene čarape. Malo se pomakla, pa mi je uspravljena kita udarala između njenih butina. Više nisam razmišljao o njenoj reakciji, jedino do čega mi je stalo, jeste da je pojebem po svaku cenu. Glavić mi je samo kliznuo među njene vlažne usmine. Tako toplu picu u životu nisam osetio. Ušao je ukoso, šireći se ali nedovoljno zabijen.

Nisam smeo prekidati Vesninu priču i zamoliti je da još malo raširi noge, bojeći se da će iluzija nestati. To što pristajem da budem njen slušalac, bio je uslov pod kojim mi dopušta taj ulazak u nju. Jeste li ikad probali to činiti kradom u autobusu? Jezivo je kad tucanje ne zavisi od vlastite volje, već od treskanja autobusa po neravninama. Kurac mi se pomicao u skladu sa skakutanjem autobusa po neravninama obrenovačkog asfalta. Kada mi je postajalo najpotrebnije ubrzavanje ritma, taj prokleti autobus, kao za pakost, klizio bi bez najmanjeg potresa. Mislim da se i ona prokleto napalila, njeni vaginalni mišići pumpali su mi krv kao neka pumpica. Bio sam zajapuren zbog nestrpljivosti, doći će i Šabac, a ja neću uspeti da dokrajčim tucanje. Već je i ona utišala svoju priču, sat u meni je radio. Nisam smeo pomerati zadnjicom kako bi se dublje nabio u nju, plašeći se da će putnici oko nas primetiti naše bludničenje, pa će me to koštati najslađeg tucanja u životu. U slepoočnicama mi je pulsiralo. Njene usne su se spojile sa mojim. Sada ću svršiti, pomislih, kada me ona ohladi. – Ne ljubi me, sramota me je, šta će ljudi pomisliti šta ovako stara to radim. Budi dobar inače ću se odvojiti od tebe. – Ne, samo to ne – preklinjao sam je u sebi i nastavljao ga gurati polagano pritežući je uz sebe. Ništa se ne bi dogodilo da nas na ulazu u Mišar jedna grupa putnika nije pogurala uz viku: – Daj pomerite se, sada silazimo. Ne može svet od vas izaći.
Vesna se namršti i pomaknu se. U tom trenutku, sjurih se u nju do kraja, duboko, duboko, ma taman dovoljno da konačno počnem svršavati, puniti je svojom spermom. Pulsacije su mi kočile noge, žmarci su mi prolazili niz kičmu. Bio sam sretan što se to dobro završilo. Sačekao sam da mi splasne i spretno ga vratio u farmerke, niko ništa nije primetio. Na kraju sam samilosno poljubio Vesnu u obraz. – Šta si odlučila. Silaziš li u Šapcu? – zapitah je iako nisam pojma imao o čemu je do sada pričala. – Silazim. – odgovorlia je. Pohotnim očima pogledala me je i rekla: – Nisam ni znala kakvog sam učenika imala.
Od tog dana, uvek kada prolazim kroz Šabac, ja svratim kod moje nastavnice muzičkog.