Stajala je blago povijena iza suprugovih leđa, posmatrajući ga dok radi na svom laptopu, i polako ispijala čašu crnog vina. Bila je nezadovoljna u poslednje vreme, činilo joj se da se Ivan otuđio od nje, i to ne samo u krevetu.
Posao… posao, posao, posao, posao… samo posao, izgleda da je to jedino do čega mu je stalo. Više uopšte ni ne obraća pažnju na mene. Barem ne kao ranije. Kao da sam mu postala… obaveza.

Okrenula se i pošla da naspe sebi još vina, dok je njeno ogorčenje raslo. Ako nekim čudom odvoji dvadesetak minuta nedeljno da obavi svoju bračnu dužnost, čak i to otalja. Šta li se desilo sa žarom koji je nekada bio tu? Nervozno je prešla pogledom preko nameštaja koji se nalazio u dnevnoj sobi njihovog stana. Bio je to velik stan, otmen, zidova sveže okrečenih u belo. Lepo uređen i pomalo sterilan. Kao da je govorio da tu živi neko ko ima novca i ukusa ali ne zna da se zabavlja. Nije u redu uskratiti ženi ono što joj treba, makar i nesvesno. Ljudi su takvi, vremenom se naviknu na one koje vole, a onda počnu uzimati stvari zdravo za gotovo. Ponekad im samo treba podsetnik. Sela je pored svog supruga, spuštajući glavu na njegove grudi. – Ana, molim te, znaš da mi je sutra finalni rok za predaju projekta… – Potreban si mi. Sada. Vino je učinilo svoje. Zamišljala je kako je muž uzima, divljački, baš tu na sofi. – Rado bih t… Prekinula ga je strastvenim poljupcem. Zatvorila je oči, projektujući u mislima ono što je priželjkivala – njegovu ruku koja joj, čupajući je za kosu, spušta glavu do međunožja. Umesto toga, ustao je i krenuo ka spavaćoj sobi otkopčavajući dugmad na košulji. Desetak minuta kasnije, osećala se prilično glupo gledajući u plafon dok je on pomerao kukove napred-nazad ujednačenim tempom, držeći svoj obraz čvrsto pripijen uz njen. Unutra, napolje, unutra, napolje, unutra, napolje… šta si ti čoveče, jebeni fizikalac!? Makar da promeni pozu, ritam… bilo šta. Uopšte ne misli o tome što radi, samo hoće da što pre bude gotovo. Razočarana, shvatila je da će joj se veče završiti dodavanjem još jednog odglumljenog orgazma u niz. Sledećih nekoliko sati nije mogla da zaspi.
Sutradan, kada se vratila sa posla, dočekao ju je muževljev prekoran pogled. – Je l’ sve u redu? – upitala je.
– Pa… i nije. Potkralo se par grešaka u radu, šef me je dobro izribao danas. Trebalo je još jednom da proverim, ali ti si me ometala. – Ometala? To što hoću da me moj muž voli, za tebe je ometanje!? – Ne, to je u redu, ali mi smo odrasle i odgovorne osobe, moramo imati sposobnost da odložimo svoje potrebe. Sledeći put kada se budeš ponašala kao razmaženo derište, tako ću te i tretirati. Nije joj se svidela ideja. Ipak, nešto ju je nateralo da to prećuti.
Zašto me više ne voli kao nekada? Zato što ne mogu da zatrudnim? Nije takav čovek. Možda treba ozbiljno da popričam sa njim. Mada, ionako bi samo rekao da sam blesava što sam pomislila tako nešto. Da ga pitam šta misli o tome što nam se seksualni život sveo praktično ni na šta, pretpostavljam da bi odgovor bila neka glupost poput „Pa, to je normalno posle šest godina braka.“ Uvek ima odgovor na sve. Mrzim to.
Sela je na fotelju, dohvatila daljinski upravljač sa stočića koji se nalazio pored nje, uperila ga u veliki, tanki televizor, i pritisnula dugme. Pravila se da je zanima dosadna emisija koja se u tom trenutku našla na ekranu.
Pogledala je prozirno u pravcu svog supruga. Volela je njegovu smeđu kosu, plave oči, jake ruke, široka ramena… i žalila što unutar nečega tako lepog sada nešto nedostaje.

Vreme je prolazilo u tišini, sporadično narušenoj spoljašnjim zvucima i zvucima kućnih aparata. Večerali su, a zatim je legla u krevet, upalila modernu, malu lampu ušrafljenu u zid i čitala knjigu koju joj je suprug poklonio pre par nedelja. Još jedan protraćen dan. Ugasila je svetlo i zatvorila oči. San joj se brzo prikrao. – Dobar dan, izvolite? – Rekla je ljubazno se smešeći. Sa druge strane pleksiglasa nalazio se sredovečni, sedi muškarac u tamno-zelenoj vindjakni. – Želeo bih da izvršim uplatu na žiro račun. Klimunula je glavom potvrdno, vadeći uplatnice.
– Naravno, gospodine. Kada je završila sa klijentom, ljubazni osmeh na njenom licu ponovo je zamenila umorna grimasa. – Šta ti je danas? – upitala je koleginica koja je sedela za susednim šalterom. – Eh, da je samo danas…
– Pa reci, šta je, ko te dira, da ga ja prebijem. – rekla je koleginica šeretski se smeškajući. – Vidi, Nato, u tome zapravo i jeste problem… niko me ne dira. Neću sad o tome, ovde… smena nam se ionako završava za pola sata… svratićemo posle negde na kafu pa ću ti objasniti… ok? – Dobro, kako hoćeš… Četrdeset pet minuta kasnije, sedele su u bašti obližnjeg restorana i čekale svoj espresso. – Ivan me zapostavlja… – U kom smislu? – Svakom. Ne znam kako to drugačije da objasnim… kao da mu više nisam interesantna. – Hmm. Možda treba da uneseš neku vrstu promene u vaš odnos… – Kao na primer? – Ne znam… učini nešto lepo za njega, pokaži da ti je stalo… – Zna on da mi je stalo. – Onda ga ubedi da probate nešto novo ili zanimljivo ili tako nešto. – To zvuči dobro, samo… on je stalno zauzet, u tome je problem… i to malo vremena koje mi posveti bude nekako… nekvalitetno. – Iznenadi ga onda, nateraj ga da ti posveti pažnju. Mislim, ok… pare, položaj, karijera… ali, ako ti ne ostane vremena za svoje bližnje, džaba sve to.
– Znaš, potpuno si u pravu. – Eto, problem rešen. – Jedino, brine me nešto što je rekao juče.
– Dve kafe za dve lepe dame… izvolite. – rekao je konobar stavljajući dve šoljice kafe i dve čaše vode na sto.
Zakikotale su se, a Natalija je promrmljala nešto što je trebalo da zvuči kao hvala. Platile su račun i sačekale da se konobar odalji kako bi nastavile razgovor. – Šta je rekao? – Da će me, ako se budem ponašala kao derište, i tretirati kao jedno. – Hah, i to te brine? Šta može da uradi, da te pošalje u svoju sobu? – I to što kažeš… ma, silovaću ga ako treba. Ponovo su se zakikotale. Odlučila je da prošeta do kuće i usput razmisli o razgovoru sa koleginicom. Savršeno se uklapala, još jedna zgodna crnka u šetnji Beogradom po sunčanom danu. „Nateraj ga da ti posveti pažnju“… hmm… mislim da ću je poslušati. Šta mogu da izgubim?

To veče, prišla je suprugu sa leđa dok je radio, obuhvatila ga rukama oko grudi i počela da ljubi njegov vrat.
– Dušo, stvarno moram da… – Posvetiš malo više pažnje meni a malo manje poslu. – rekla je odsečno, napravila polukrug oko stolice, zatvorila mu laptop brzim pokretom što je učinilo da on instinktivno skloni prste, i pogledala ga izazivački, čekajući reakciju. Ustao je, provukao svoju levu ruku dijagonalno iza njenih ledja, preko struka, sve do stomaka, i stegao je uz kuk. Stao je u polu-čučanj, i gurnuo joj gornji deo tela napred koristeći koleno kao polugu. – Šta to ra… – prekinuo ju je snažan udarac dlanom po zadnjici. Iznenadno saznanje o tome kakav bol može naneti gola ljudska ruka, čak i preko komada odeće, izazvalo je u njoj čudnu mešavinu osećanja. Uplašilo je, zbunilo… i na neki uvrnut način uzbudilo. Pre nego što je stigla išta da izusti, ponovo je čula pljesak.
Osetila je to kao da ju je nešto opeklo u donjem predelu leđa. Jauknula je, a telo se refleksno trznulo u pokušaju da se iskobelja iz silom nametnutog položaja. Zatim je čula još jedan udarac, pa još jedan, pa još jedan. Osetila svaki, takođe. Cika i batrganje nisu puno pomogli, naprotiv, izgledalo je kao da je to njenog muža dodatno ljutilo.
Udarao ju je tako nesmanjenom žestinom par minuta, a onda je prestao i oslobodio stisak, gurajući je od sebe.
– Idi u svoju sobu i dobro razmisli o svom ponašanju. Htela je da odgovori, ali ju je njegov preteće podignut kažiprst odvratio od te namere. – Neću reč da čujem dok ne uradiš to što sam ti rekao, ili će ovo da se ponovi. Stajala je u mestu blago šokirana kratko vreme, a onda se okrenula, otišla u sobu i zatvorila vrata. Legla je postrance na krevet i dugo gledala u jednu tačku na zidu preko puta. Ne mogu da verujem da je to uradio. Samostalna, ozbiljna žena u tridesetim, a istukao me je kao malo dete. Ponižavajuće. Napaljivo. Da li je moguće da sam to upravo pomislila? Kako nešto što boli, može na neki način i da prija? Počinjem da se plašim same sebe. Zašto me uopšte pali nešto takvo? Možda mi je malo pažnje bilo toliko potrebno da se u trenutku kada sam je stvarno dobila, makar i na taj način, nešto desilo. Kako sam jadna. Blago je drhtala, i s’ vremena na vreme prelazila šakom od zadnje strane butina do donjih leđa što je stvaralo neočekivano dobar osećaj. Ne smem da razvijam to u sebi, da se prepustim… ali želim. Ne znam kuda bi moglo da me odvede. Kao da mi više i nije važno. Umorna sam od razmišljanja o posledicama.

Okrenula se, navukla preko sebe tanki prekrivač, a potom joj je šaka skliznula u gaćice. Zatvorila je oči.
Sutradan, na poslu, bila je primetno bolje raspoložena. – Koliko vidim, uspelo je? – upitala je Natalija. – Reći ću ti samo da smo juče vodili ljubav kako nismo nikada ranije.