Vozio sam se autoputem za Novi Sad. Kada sam bio mali, Novi Sad me je podsećao na Novu Ameriku, jer sam znao da SAD znače Sjedinjene Američke Države. Uvek sam se čudio nesvakidašnjoj lepoti tog depresivnog grada, smeštenog u samo srce Panonije, te ravne i lepe zemlje, pune Mađara i drugih nacionalnih manjina.

Putovao sam tako autoputem i skrenuo kod jedne pumpe da natočim gorivo. Žena mi je prišla i obrisala šoferku. Ostavio sam joj bakšiš, na čemu mi je mnogo zahvalila. Onda je otišla na svoje mesto, izazovno mešajući dupetom, oskudno obučena. Izašao sam iz kola i u maloj prodavnici kupio cigarete i koka kolu. Onda sam se vratio u kola i pošao dalje.
Put je bio dugačak i dosadan, slušao sam muziku sa cd-plejera i pušio cigaretu. Naslonjena na ogradu autoputa, sa crnim šeširom na glavi i crnim naočarima, plave kose, obučena u crno plavu majicu i uski šorts, stajala je jedna devojka. Očigledno mi je bilo da je to autostoperka neka. Zaustavio sam kola blizu nje i čekao. Prišla je i sagla se ispod mog krova. Gledao sam njeno neprobojno lice, polako je skinula naočare i okačila ih o retrovizor.
– Možete da me povezete do Budimpešte?
– Mogu, i ja idem tamo. Upadaj.
Otvorio sam joj vrata, ona se polako odmakla u stranu, uhvatila vrata rukom i ušla unutra. Sela je pored mene. Skinula je šešir i stavila ga na međunožje. Krenuli smo i naočare okačene o retrovizor su otpale i ostale same na autoputu da čame.
– Zaboravila si naočare – rekao sam joj.
– Nema veze, naći ću druge – odgovorila mi je nehajno. – Kojim poslom ti ideš u Budimpeštu?
– Treba tamo da se sastanem sa poslovnim partnerom.
– Super.
– A ti?
– Ja moram da posetim tetku tamo. Zove se Eržana i jako je bolesna, pa bih volela da budem sa njom u poslednjim časovima njenog života.
– Pošalji joj pozdrave od mene.
– Hoću.
– Kako se zoveš?
– Stefana.
– Ja sam Darko.
Stefana je izvukla cigaretu iz svoje torbe i zapalila je.
– Ne smeta ti pušenje? – pitala me je, nasmešivši se.
– Nikako, i ja sam pušač. Vidiš gore znak dozvoljenog pušenja.
– Ah, vidi stvarno… Haha…

Putovali smo tako i ja sam ubrzavao vožnju. Vetar nam je šibao lica. Devojci se nešto prispavalo, pa se oslonila na moje rame i malo kunjala. Gledao sam njene sise i njeno usnulo lice.
Sklonio sam šešir sa njenog međunožja i stavio ga sebi na glavu. Onda sam joj mazio noge i pičku, polako se budila, stenjajući i ljubeći moj vrat. Rukama je išla po mojim grudima i trbuhu. Trljala mi je kurac preko pantalona,a onda ih je raskopčala i izvukla nabreklu kitu. Počela je da ga drka. Ja sam drkao njenu pičku, a drugom rukom sam upravljao volan.Drkala mi je kurac kao iskusna drkačica. Mazila mi jaja, a onda je spustila glavu na moj kurac i počela da ga ljubi.
– Mmm… Mazo, voliš da ti ljubim kurac…
– Da… Sisaj ga…
Mazio sam joj glavu i nabadao je na kurac. Trljao sam joj leđa i dupe i u isto vreme pokušao da održim kontrolu nad vozilom. Uključio sam autopilota dok joj ne svršim u usta. Autopilot u poslednje vreme mnogo zajebava, ide levo desno, napred nazad, krivuda, obrće se za 360 stepeni, vraća se u rikverc, pa ide na drugu stranu, radi svakakve vragolije. Na kraju puca u eksploziju varnica i električnih delova.Hvatam volan obema rukama dok mi Stefana zdušno guta kurac do jaja. Stenjao sam jako i počeo da punim njena usta slanom vrelom spermom, gustom i tečnom. Sve je gutala.
Videh u taj čas kravu nasred puta. Pokušam da je izbegnem i razbijem ogradu. Strovalim se u provaliju, u njivu neku. Auto se okretao oko sebe dok nije pao na zemlju, pušeći se i vrteći svoje točkove. Trebalo mi je par momenata dok nisam shvatio gde se nalazim i šta se desilo. Video sam razlupano prednje staklo auta, a iz razbijene haube je izlazio dim. Polako sam se namestio na svoje sedište i opipao moje telo. Na glavi sam napipa čvorugu, ali osim toga nisam bio teže povređen. Pogledao sam Stefanu. Klečala je držeći se za moje noge, poluonesvešćena i raskidanih usana. Iz usta joj je tekla moja sperma. Pljusnuo sam joj flašicu vode na glavu, pa se vratila sebi.
– Doživeli smo nesreću. Hajde da izađemo iz auta.
Polako smo izašli, a ja sam je držao za ruku. Tresla se malo, i teško je hodala, ali se brzo smirila. Pogledao sam moj auto, koji je sada bio obična olupina, bez traga i naznaka. Srećom, nismo bili daleko od našeg odredišta, pa smo iznajmili dva bicikla kod nekog matorog čoveka. Otišli smo dalje biciklima pre nego što je policija stigla. Bio sam zadovoljan što ona krava nije stradala. Posle sat vremena bicikliranja, stali smo kod neke gostionice i ušli unutra. Gostionica se zvala ‘Prase i pečenje, srećno veselje’. Bio mi je smešan naziv, a i Stefani je, pa smo se smejali ulazeći unutra. Tamo sede neki čobani, skroviti ispod svojih slamnatih šešira, drže čačkalice u zubima i piju pivo. Tu su bili i radnici u plavo-crnim odelima, momčad što ubijaju vreme gledajući u beskrajne njive vojvođanske.

Čim smo ušli, zapahnula nas je para grozomorne seljačke nedotupavnosti. Pažljivo smo prošli između stolova i seli za jedan koji je bio najudaljeniji od tih kafanskih ljudi. Gostioničarka, debela žena iritantnog držanja, prišla nam je i pitala:
– Šta ćete?
Ja sam rekao pivo, a Stefana je uzela votku. Gostioničarka ode bez reči, kao neki duh koji dolazi do stolova i odlazi. Donela nam je piće i platili smo joj. Gledao sam Stefanu.
– Žao mi je zbog udesa, Stefana. Nisam želeo da zgazim kravu.
– Bolje da si mene zgazio – rekla je.
– Zašto? Nešto si tužna? Vidim da piješ tu votku kao vodu.
– Nesrećna sam zbog svoje tetke iz Budimpešte. Želim da je vidim.
– Videćeš je, ne brini se.
Popili smo piće i otišli kod gostioničarke. Stajala je čvrsto na zemlji, namrštena i ruku podbočenih o svoje kukove.
– Imate li jednu sobu za odmor? – pitao sam je.
Odvela nas je na tavan i tu nas ubacila u neki bedni sobičak sa krevetom i stolicom. Ja i Stefana smo legli na krevet da se odmorimo. Bio je mekan i prijatan. Stefana je ljubila moju čvorugu na glavi.
– Treba da staviš malo leda, Darko.
– Ti si moj led.
Uhvatio sam je oko struka i počeo da je ljubim i stiskam uz sebe. Bila je tako mirisna i lepa, kao crvena izmaglica na planeti Mars. Mazio sam njene lepe ruke i ljubio je u usta. Polako smo se skinuli i ona je sela na moju nabreklu kurčinu i počela da me jaše. Njene sise su skakale.
Trljao sam joj klit i lizao njene sise, hvatao joj ruke i spuštao se niz njena leđa, mesio joj dupe, noge i stopala. Ščepao sam je i lizao joj pičku i dupe, naguzila mi se i nabio sam kurac u nju. Jebali smo se lepo. Miris čiste posteljine nam je prijao i svršili smo jako. Malo smo spavali zagrljeni, a onda se obukli i otišli iz gostionice.

Zajahali smo bicikle i krenuli dalje. Na pauzi kod semafora mi je prišao neki tamnoputi klinac i pitao me da mi obriše gume, pa sam ga odjebao. Nastavili smo na biciklama i stigli do Novog Sada. Uzeli smo karte za bus do Budimpešte i seli u čekaonicu.
– Želeo bih i ja da vidim tvoju tetku, Stefana.
– Super. Reći ću joj da si ti moj dečko, hahaha.
– Hahaha…
Brzo je došao bus za Budimpeštu i ušli smo u njega. Lepo je prošao put do Budimpešte. Onda smo šetali malo gradom i razgledali. Lepa je Budimpešta, srce Evrope sa elegantnom arhitekturom i starinskim zgradama, sa patinom nečega što je dobro i što ne prolazi. Otišao sam sa Stefanom kod njene babe. Ležala je u krevetu, nesposobna za bilo šta. Njeni rođaci su stajali oko nje. Baba je videla Stefanu.
-Stefana! Šoškaroš ke te voše daške.
– Šaške, baba, šaške mirno budi.
– A, Stefana, kh, kh! – pričala je baba i kašljucala.
Stefana je poljubila babu, i onda je ona preminula. Pokrili su je, a ja nisam mogao tu da izdržim, pa sam izašao napolje. Stefana je pošla za mnom.
– Darko, ja moram da ostanem ovde.
– Dobro, Stefana. Ja ću ići na sastanak.
– Vidimo se, Darko. Lepo mi je bilo sa tobom.
– I meni takođe, Stefana. Ćao!
Izašao sam na glavnu ulicu i uzeo taksi. Noć je polako okruživala grad i tamnila njegove delove. Taksista je mirno sedeo.
– Kuda ćete?
– Vodite me do Eškereš čekermšeš.
Taksi je brzo jurio Bulevarom mađarskih heroja. Gledao sam svetla uličnih svetiljki, neonske reklame na radnjama, ljude kako stoje na trotoarima, čudne skulpture ugrađene u sivo-crne zgrade. Taksi se zaustavio ispod ogromne sive zgrade. Počela je kiša. Platio sam taksisti i izašao napolje, pa trčećim korakom pošao ka ulazu u zgradu. Tu je čekala neka mlada devojka. Bilo joj hladno, coktala je i trljala dlanove ruku. Sa moje leve strane je neki tip bio naslonjen na zid, pušio je cigaretu, nogu je zakačio za zid u kolenu, a lice mu se nije videlo od mraka.
Ušao sam u zgradu i potražio kancelariju broj 159. Pokucao sam na vrata. Dugo sam čekao odgovor. Vrata se sama otvoriše. Stupio sam unutra i video ozbiljnog čoveka kako sedi u crnoj kožnoj fotelji iza velikog, mesinganog, braon stola od tikovine. Pored stola su stajale saksije sa cvećem, na zidu je bilo okačeno par slika. Iza čoveka je bila terasa sa znakom dozvoljeno pušenje. U proširenom delu kancelarije sedela je sekretarica i tipkala nešto na kompjuteru. Čovek u fotelji me je pogledao.
– Vi ste Darko?
– Jesam.
– Očekivao sam Vas. Sedite.

Prošetao sam do fotelje i seo. Bio sam malo nervozan. Čovek je uključio klimu i nalet hladnog vetra me je opustio. Došla je i služavka i sipala mi šveps. Popio sam ga i zapalio cigaretu. Nisam hteo da obraćam pažnju na kranji ugao kancelarije, gde je jedan mladić klečao, a ispred njega, velika životinja nalik čoveku, cepala mu je ruke i jela njegove unutrašnje organe.
– Možete li da izađete malo na terasu, molim vas?
– Mogu.
Ustao sam i izašao na terasu. Ispod nje, na ulici, čuli su se izmešani zvuci svih mogućih osećanja i emocija, besa, kajanja, smeha, ljutnje, pozivanja, kao i košmarna muzika. Vratio sam se u kancelariju i ponovo seo na fotelju.
– Prijao mi je svež vazduh sa terase – rekao sam čoveku.
– Ah, svež vazduh…
Čovek je stavio noge na sto i zapalio cigaretu. Onda je sekretarica ustala i svukla mu cipele. Nosio je lepe crne čarape. Spustio je noge sa stola i predao mi neki papir.
– Potpišite ovde.
– Šta je to?
– Videćete uskoro. Nemajte briga, mladi čoveče, još ste mladi i u punoj snazi.
Poslušao sam čoveka i potpisao ugovor mojom levom rukom.
– I vi ste levoruk, a? Super je to.

Uzeo ga je i stavio u usta i počeo da ga žvaće. Tad sam osetio kako se nešto gubi u meni, a nešto mi pritiče. Kao hipnotisan, izašao sam iz kancelarije i šetao svetlucavim ulicama Budimpešte. Zabavljao sam se mesec dana tamo, onda je otkucao čas u kojem je došao čovek i otkinuo me od svega.