Lagana, neobavezna prepiska je trajala danima. Najpre smo razmenjivali poruku-dve dnevno. Pa nastavili malo češće. Pa sam uhvatila sebe kako svaki čas proveravam da li je stigao neki odgovor i tešila se kako je to zato što su odgovori vispreni, duhoviti, zabavni, nepredvidivi… A u stvari je teško bilo priznati da me je zaintrigirao. Baš, baš…

Kada je nakon 10-tak dana došlo do razmene brojeva telefona, prvi razgovor je trajao najmanje 7 sati. Svašta je stalo tu… ali sam svakako bila fascinirana lakoćom razgovora koji se najprirodnije “naslonio” na do tada ispisane rečenice… Razgovarali smo još nekoliko dana, sami sebe uveravajući kako nikud ne treba žuriti… Kada smo se dogovorili da se nađemo, onako potpuno otkačena i fascinirana tom prelepom razmenom reči, misli pa i osećanja, imala sam dozu straha… svesna da bi se tu sve moglo i završiti. Stigla sam koji minut pre (mimo svog običaja budući da ja uvek i svuda – kasnim) i pitala se zašto smo odabrali tako prometno mesto gde je puno ljudi i gde se možemo lako promašiti. Već u sledećem momentu, kad sam podigla glavu i ugledala ga (puno puta sam se zapitala kako sam tada, među svim tim ljudima, sa tolike udaljenosti bila sigurna da je on i naravno da nemam odgovor) zboravila sam na sve. Prilazili smo jedno drugom… Sa osmehom, sasvim lagano, pa brže… dok nismo upali jedno drugom u zagrlaj… Onaj pravi, prepoznatljiv među milion drugih. Čula sam samo otkucaje njegovog srca. Lagano, najprirodnije je spustio poljubac na moje usne. Imala sam osećaj da sam kod kuće… Kao da čuje moje misli, tiho je prošaptao: “Dobrodošla, devojčice”. Naježila sam se od zvuka tog šapata, suštine izgovorenih reči nadovezanih na moje misli. Poveo me je lagano. Nisam imala pojma gde, niti mi je to bilo važno. Samo sam osećala i znala da je moje telo zarobljeno njegovim zagrljejem, da su moje misli ispreplitane sa njegovim i to mi se sviđalo. Zastala sam na trenutak da ga poljubim. Uz poljubac smo razmenili i osmehe i samo nastavili da lagano hodamo. “Neće ti smetati da odemo do mene?” više je rekao nego pitao i dodao: “Pravim dobru kafu… I tamo možemo biti potpuno mirni…” Samo sam ga sledila. “Sada ćeš ti da odabereš gde ti je najudobnije da sedimo” rekao je uvodeći me u stan i paleći redom svetla. Zaustavili smo se u kuhinji. Gledajući to lice, upijajući pogled tih očiju, znala sam samo da je i dalje sve na svom mestu, da smo i dalje jednako bliski, da je ono što nas je od prvog trena povezivalo postalo samo dublje i snažnije. Prišla sam mu dok je on prilazio meni. Poljubac je ovog puta bio dug i strastveen, njegove ruke su me stezale u sve čvršći zagrljaj. “Kafica…” rekao je sa osmehom lagano se odmičući i uhvatio me za ruku preplićući prste sa mojima. Prineo je usnama i strpljivo, lagano spuštao najnežniji poljubac na svaki moj prst. Bilo je to erotičnije od svakog poteza koji sam do tada mogla smatrati erotičnim. Ponovo sam mu se sasvim približila i počela da ga ljubim lagano po licu. Pronašla sam neko mesto između uha i vrata koje mi se posebno dopalo i lagano ga ljubila, lizuckala pa ponovo ljubila. Tiho je uzdisao nameštajući se bolje i najzad prošaptao: “Mmmmmm… Ako nastaviš to da radiš, neće biti kafe…” Umesto bilo kakvog odgovora, samo sam nastavila.

“Dođi”, rekao je uzevši me za ruku i drugom otvarajući vrata. Našli smo se u spavaćoj sobi. Kao da je ulaskom u tu prostoriju nestalo svakog i najmanjeg stida ili neprijatnosti. Kao da smo se našli u nekoj sasvim drugoj dimenziji.
Ljubio me je strasnije i nežnije nego bilo ko bilo kad. Preko sve one odeće osećala sam sveki delić njegovog tela, drhtala od svakog dodira i potpuno se prepustila. Sećam se samo nekih detalja: ruku koje se zavlače ispod majce i otkopčavaju mi grudnjak da bi već u sledećem momentu jednim potezom bila potpuno oslobođena odeće; ruka koja mi steže i privlači bradavice jednu drugoj da bi ih usne uhvatile skoro istovremeno; usne koje se spuštaju na pupak. I neverovatnog, nedoživljenog zadovoljstva od svakog pokreta, svakog dodira.
Ne znam kad, ne znam kako je on ostao bez odeće… Niti ko ga je skinuo. Sećam se kako se spušta na krevet i povlači me sa sobom. Sećam se kako se spuštam sa usana preko grudi i stomaka. Kako konačno uzimam kurac u ruku i lagano spuštam poljubac na vrh. Hvata me za kosu i okreće po strani tako da može da vidi kako nestaje u mojim ustima i da uhvati moj pogled koji traži potvrdu užitka u njegovom… Povlači me po strani da klečim pored njegovog tela kako bi pička bila dostupna njegovim rukama. Zavlači prste lagano odobravajući vlažnost koja ga dočekuje. Drugom rukom me povremeno hvata za kosu i usmerava u ritmu koji mu odgovara. Potpuno mu se prepuštam i sledim njegove pokrete. “Dođi…” promumlao je u jednom momentu i povukao me prema sebi. Njegov ton i pokreti nisu dopuštali nikakvu dilemu. Iako je, po prirodi stvari, tako moj položaj bio dominantan, igru je vodio on. Prijalo mi je da ga sledim jer je, činilo mi se bolje od mene znao šta, kad, kako mi najviše prija. Dok smo se tela prilepljenih jedno uz drugo ljubili, spustio je svoje ruke meni na kukove i jednim potezom navukao na sebe. Šakama mi je stezao guzu i tako diktirao ritam istovremeno se pomerajući.

Sledeće čega se sećam je zagrljaj posle i neobuzdan smeh oboje. I čuvena rečenica: “U životu mi se nije desilo da ovako završim na prvom sastanku! Priznajem, nadao sem se i želeo. Ali ni sanjao nisam da će biti tako, u prvih pet minuta!” Mene nije napuštao smeh dok su mi se po glavi motala sećanja na uzdahe i dva tela koja su se na neverovatan način pronašla istog trenutka kada su se srela. Bila je to vrhunska strast, ali i neverovatan stepen bliskosti i potpunog prepuštanja.